Predstava „Moje pozorište” je, u stvari, počela kao autorski projekat Borisa Liješevića. Ali kako vrijeme odmiče, čini mi se kao da je prerasla u naš autorski projekat, kazao je na početku priče glumac Nebojša Ilić, koji glumi jednu od glavnih uloga ovog nadasve posebnog pozorišnog komada beogradskog Ateljea 212, u režiji Borisa Liješevića.

– Prešla je ova predstava te neke granice nekog bavljenja samo sopstvenom biografijom i sobom, nego je otvorila prostor za to da i mi, koji smo učesnici, kroz Borisovu priču, pričamo svoje priče, a i da se publika u njima prepozna, a opet da to bude priča koju bi svako mogao iz sale da izađe, da prepriča ili da ispriča i da se u njoj pronađe – kaže Ilić, napomenuvši da mu je ovo jedna od najomiljenijih uloga u karijeri.

– Imao sam mnogo prostora da razvijam ulogu, imao sam mnogo prostora da u nju unosim nešto od svojih iskustava, od svojih nekih materijala i tako dalje. Imao sam ogromno poverenje od Borisa Liješevića i od mojih kolega. Svih do jednog iz podele – kaže Ilić.

Ekipa je zaista fenomenalna, brižljivo izabrana. Tu su Vojin Ćetković, Ana Mandić, Branka Šelić i Bojan Žirović.

– Mi smo svi prijatelji i to su sve vrhunski glumci, umetnici i ljudi. Desila se neka srećna okolnost koja se ne dešava uvek, da zajedno rade zaista ljudi koji su stvarno iskusni, koji imaju jako mnogo veština, a da pri tom dele i zajednički ukus. Tako da imaju ogromno poverenje jedni u druge. Pre svega smo svi jako veliki prijatelji. To su najbolji prijatelji koje imam u životu na sceni – kaže Ilić, podsjetivši da se već neko vrijeme druži sa Banjalukom.

– Imao sam iskustvo da ovde moja predstava otvori prošli festival, tekst koji sam ja pisao „Iza tih očiju”, koji sam režirao i koji se ovde igra i sada je na repertoaru. Tako da je za mene i ovaj festival bio otkriće, i ovo mesto, i ovi ljudi. Glumce sam poznavao uglavnom sve, a sada su postali moji prijatelji. Tako da sam ja jako vezan za ovaj prostor. Ovo doživljavam kao da sam došao kući, a ne da sam došao na neko gostovanje – kazao je Ilić.

Kada god me upitaju ko daje više slobode, pozorište ili film, uvek ću reći da pozorište daje više slobode.

– Film ima svoje zakonitosti i vreme. Film je skupa igračka i ona se ne dešava često. Slično je i sa televizijom. Ja sam neko ko nije voleo kameru, ali sam uspeo da je zavolim i da je doživim kao prijatelja, ali je nekako pozorište naša prava kuća iz koje onda idemo u te divne izlete na film ili na televiziju – rekao je Ilić.

Puno je bilo dobrih pozorišnih uloga, kazao je Nebojša Ilić, ali je među najdraže izdvojio ulogu u predstavi „Čekaonica”, koju je takođe režirao Boris Liješević, „Providenca”, što je jedna adaptacija Čehovljevog „Ujka Vanje” u režiji Egona Savina, i ulogu u upravo pred banjalučkom publikom odigranoj predstavi „Moje pozorište” Borisa Liješevića.

Na kraju, imao je Nebojša i poruku za mlade glumce, dajući im do znanja u kakav svijet ulaze:

– Oni ulaze u suroviji svet od onog u koji sam ja ulazio. Oni ulaze u svet sa manje posla, sa većim brojem škola, bar je tako u Beogradu, sa manjim budžetima i sa većim imperativom da stvar uspe. Nekako, čini mi se da smo mi radili opuštenije i da smo imali utisak da možemo i da promašimo i da se neće desiti nikakva katastrofa. Danas postoji neki imperativ uspeha, pa, eto, ako mogu da ih posavetujem – mada ne bih rekao da je to savet, nego da ih podržim – nadam se da će uspeti i da će biti uporni.