Decembarska jutra mahom su tmurna. Međutim, za Miodraga Belodedića i njegove saigrače iz čuvene generacije Crvene zvezde jedno će zauvijek biti blještavo i posebno.

U nedjelju, 8. decembra, navršavaju se 33 godine kako su se beogradski “crveno-bijeli” u Tokiju popeli na svjetski tron. Jedan od stubova te ekipe bio je legendarni libero Miodrag Belodedić. U praskozorje raspada Jugoslavije, četa Vladice Popovića unijela je malo sreće u domove ljudi sa ovih prostora. U moru loših vijesti njihova pobjeda nad Kolo-Kolom (3:0), šampionom Čilea i Južne Amerike, bila je pravo osvježenje da se potisnu tmurne misli o ratnim sukobima koji su već počeli u Jugoslaviji. Junaku ovih redova, “rumunskom Srbinu” pomenuti trijumf bila je satisfakcija za poraz, koji je na istom stadionu doživio sa Steauom 1986, kada je River Plata slavila 1:0. Za “Glas Srpske”, sa prepoznatljivim osmijehom i dozom sjete u glasu, Belodedić je pričao o tim nezaboravnim momentima iz istorije Crvene zvezda i Steaue.

– Sećam se gotovo svakog momenta. Dvaput sam bio u Tokiju. Sećam se kako sam putovao tamo, prvo sa Steauom pa posle za Zvezdom. Baš sam to pričao igračima Zvezde jednom prilikom kada smo zajedno bili u avionu. Rekao sam im da ću im ispričati kako smo išli do Tokija. Putovali smo dva-tri dana. Prvo smo išli u Kinu, tamo smo trenirali. Bili smo jedan dan i u rumunskoj ambasadi. Što se tiče meča protiv Kolo-Koloa, bili smo ubedljivi, a sa Steauom sam poražen od Rivera. Na toj utakmici dao sam gol koji je sudija poništio. Da je tada postojao VAR, bio bi to dobar gol, ali nažalost nije ga bilo u to vreme – podsjetio je Belodedić.

Junak tima, koji je sa klupe predvodio Vladica Popović, bio je najmlađi u ekipi Vladimir Jugović. Tada 22-godišnjak, sa dva gola je najavio veliko slavlje “crveno-bijelih”, a tačku na meč stavio je Darko Pančev. Dejan Savićević je mogao biti tragičar, jer je isključen u finišu prvog poluvremena.

– Čileanci su bili agresivni, dobri tehničari, bili su izraziti individualci, ali “tanki” kao kolektiv. Isprovocirali su Deju, koji je zaradio crveni karton. Na poluvremenu ga je Džaja malo iskritikovao. Pamtim i to, kad smo izlazili iz svlačionice, priđe mi Džaja i kaže: “Mile, pripazi sad, manje nas je, budi oprezniji”. Na to sam mu rekao: “Direktore, nemoj da brineš, neće ovi nikad da nas dobiju” – prosto je to izletelo iz mene. Posle utakmice Džaja je došao, poljubio me i pitao kako sam znao da ćemo ih dobiti. Rekao sam da nisam znao, tako mi je došlo da kažem. Smejali smo se posle tome – rekao je Belodedić.

Vladimir Jugović proglašen je za igrača utakmice, a praksa je bila da najbolji u timu finalnim okršajima Evropljana i Južnoamerikanaca dobije najnoviji model “tojote” po kojoj je to finale i dobilo ime, “Tojota” kup.

– Ne znam da li je Juga dobio “tojotu”, ali dali su mu neke pare koje je podelio sa nama. Džaja je rekao da se to podeli – istakao je Belodedić.

Umjeli su “crveno-bijeli” i da proslave veliki uspjeh.

– Dobro smo to proslavili i tamo u Tokiju i u Beogradu. Darko je prednjačio kada je slavlje i zezanje u pitanju. Sve nas je stalno za*ebav’o. Mene je znao često da zove: “Ej, Rumun, dođi ovamo sedi” ha-ha-ha – prisjetio se Belodedić.

Čuveni rumunski reprezentativac ispričao je i jednu anegdotu pred finale između Steaue i Boke juniors.

– I sa Steauom, kada smo igrali pričalo se da će najbolji igrač dobiti “tojotu”. U Rumuniji je tih godina vladao komunizam. Između sebe mi igrači smo pričali da ako neko od nas dobije “tojotu” kako će da je preveze, jer u to vreme komunisti nisu dali da se voze strani automobili u Rumuniji. Tada je bila aktuelna samo rumunska “dačija”, ona je bila vožena. Strana auta se nisu vozila uopšte, osim ruske “lade”. Na kraju, nije ni bilo potrebe da “razbijamo” glavu, izgubili smo – zaključio je Belodedić.

Belodedić je još pod ugovorom sa Fudbalskim savezom Rumunije u kojem ima dosta posla. Bio je to i razlog što je zahvalio našem pozivu da bude gost “Glasovog izbora sportiste”.

– Još sam u Fudbalskom savezu ovde u Rumuniji, svaki dan negde idem, dečiji turniri, ženski fudbal, razne inauguracije… Hvala Vam, rado bih došao, ali ne stižem nigde. Nisam par meseci bio ni kod majke. Stalno me zove i pita kada ću doći. Jeste me Vi zvali poslednji put kada sam bio kod kuće. Da, da dok je trajalo Evropsko prvenstvo, bio sam tada tri- četiri dana, od tada nisam – rekao je Belodedić.