Istog dana i pod istim svjetlima ringa dva rođena brata postala su prvaci Republike Srpske u boksu, a dok mnogi braću povezuju mahom sa rivalstvom, Kristijan i Lazar Nović su dokaz da zajedništvo, podrška i upornost stvaraju šampione. Ovo je priča o njima, mladim Dervenćanima koji, s pravom, sanjaju velike snove.

– Poželjeli smo, ipak, da treniramo kik-boks. Posebno Laki, i tata nas je i upisao – tim riječima njihovu sportsku priču za nas je otvorio Kristijan.

– Bilo je zanimljivo od prvih treninga. Sve je bilo novo, ali pronašli smo se u tome. I Laki i ja – nastavio je.

Kada su se “prekalili”, rekoše gotovo u isti glas i uz blagi osmijeh, više nije bilo stajanja. Nizali su se treninzi, takmičenja, borbe, medalje. One su ih pratile do kuće, a sa pojedinačnog prvenstva Srpske u boksu, održanog u Bijeljini lani polovinom decembra, obojica su donijela one zlatne.

Nastupajući za Boks klub Banjaluka 22, Lazar je u kategoriji kadeta do 63 kilograma u finalu savladao protivnika iz bijeljinskog kluba i zaslužio zlatnu medalju. Kristijan je nastupio u kategoriji juniora do 70 kilograma i u finalnom meču takođe slavio nad rivalom iz “Obilića”. Prvi je pobijedio Lazar, potom i Kristijan, a sa svakom novom pobjedom su, ne kriju, sve istrajniji u namjeri da daleko doguraju.

– Uživamo u treninzima – dobacio je u jednom momentu Lazar ne krijući da su mu uzori šampioni Majk Tajson i Mirko Filipović.

Trening i kuća

Raduju se svakom odlasku u klub, gdje važi jedno pravilo, a to je da tokom treninga zbog bratske veze ne mogu da rade sve segmente zajedno.

– Normalno je da ima malo rivalstva, ali smo uvijek podrška jedan drugom – pričao je Kristijan, a u razgovor se nakratko ubacio tata Mladen i šaljivo dobacio: “Ali zato kod kuće rade ono što im na treningu nije dozvoljeno”.

Na pitanje šta im znači sport, stariji Nović u dahu odgovara: “Sve”.

– Bez tih aktivnosti bilo bi nam dosadno, ne znamo šta bismo radili – rekao je Kristijan.

I jedan i drugi maštaju da jednog dana donesu kući i medalje sa velikih takmičenja.

– Daćemo sve od sebe da budemo spremni kada za taj korak dođe vrijeme – rekao je Kristijan u kome pobjeda svaki put budi neki poseban osjećaj.

I dok je Lazar tražio riječi da u najkraćem opiše šta je to što ga tjera da ide dalje, pripomogao je tata.

– Laki to baš voli. To je on. Kada uđe u ring, ne razmišlja o protivniku. On je takav. Ulazi, onako opušteno, daje sve od sebe i kraj – ispričao je Mladen koji osim Lazara i Kristijana ima i kćerku koja je u odbojkaškim vodama.

I tako, kada se reflektori ugase, aplauzi utihnu, medalje okače o vrat, ostaje ono najvažnije, bratska ljubav koja ih gura ka vrhu. Njihove titule su ponos porodice i kluba, a iako mladi sportisti, već su dokaz da rad, disciplina i odlučnost krče put ka dominaciji u ringu o kojoj i sanjaju.

Trening i kuća

Raduju se svakom odlasku u klub, gdje važi jedno pravilo, a to je da tokom treninga zbog bratske veze ne mogu da rade sve segmente zajedno.

– Normalno je da ima malo rivalstva, ali smo uvijek podrška jedan drugom – pričao je Kristijan, a u razgovor se nakratko ubacio tata Mladen i šaljivo dobacio: “Ali zato kod kuće rade ono što im na treningu nije dozvoljeno”.