Trideset godina je prošlo od 4. avgusta 1995. godine, dana koji su mnogi Srbi iz Krajine upamtili kao početak svog najvećeg košmara. Za hiljade njih, taj dan nije samo istorijska činjenica – već duboka, bolna rana, uspomena na strah, progonstvo i gubitak.

Među onima koji se sećaju tog dana je i Gajo Radmilović iz sela Žegar kod Obrovca, koji je kao jedanaestogodišnji dečak sa porodicom izbegao u Banjaluku.

– Došli smo na Trg Krajine u Banjaluci. Bila je tolika gužva, kao da se sav Knin sjatio tu. Mi smo stigli među poslednjima, nismo mogli da dođemo do hrane. Onda je došao jedan čovek i rekao: „Ljudi, hajde sa mnom da se malo oporavite.“ Odrveo nas je svojoj kući. Ne znam mu ni ime ni prezime, ali znam da nam je spasio dušu – priča Gajo.

Tog čoveka kasnije su prepoznali kao Jovu Vidovića. On je otvorio vrata svog doma potpunim strancima, pokazujući da humanost nema granica.

Porodica Radmilović imala je sreće. Mnogi drugi nisu. Ubijanja u izbegličkim kolonama, zasede, uništavanje čitavih porodica – obeležili su dane nakon operacije „Oluja“. Samo u okolini Gornjeg i Donjeg Žirovca i u šumi Obljaj ubijeno je 78 ljudi, među njima 48 civila.

– Država ne dozvoljava da se ti događaji dokumentuju i da se komemoracije održe u miru – upozorio je Milorad Pupovac na centralnom obeležavanju stradanja Srba u Donjem Žirovcu.

Jedan od najstrašnijih zločina desio se u selu Varivode, čak dva meseca nakon završetka rata, kada su gotovo svi preostali srpski stanovnici mučki pobijeni.

– Ubili su mi oca, majku, strica i još sedmoro naših. Bukvalno na kućnom pragu. Presuda Vrhovnog suda Hrvatske došla je tek 17 godina kasnije, priznato je da je to bio teroristički čin – kaže Jovan Berić iz Varivoda.

Srpsko narodno vijeće svake godine organizuje pomen za sve srpske žrtve. Ove godine, parastos je služen u Donjem Žirovcu, u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla, uz prisustvo brojnih porodica žrtava i zvaničnika.

– Bez obzira na krhkost naših kolena, nemamo nameru da pokleknemo – poručio je Pupovac, dodajući da se o stradanjima nijedne žrtve ne sme ćutati, bez obzira na nacionalnost.

Sećanje na „Oluju“ nije samo sećanje na vojnu akciju – već na hiljade uništenih života, na decu koja su izgubila dom, na majke koje su ostale bez sinova i na porodice koje nikada više nisu bile iste.

I zato se ne zaboravlja. Zato se i danas, trideset godina kasnije, sa bolom, ali i dostojanstvom, na mestima stradanja pale sveće, čitaju imena i izgovara jedina moguća istina: to se dogodilo. I ne sme se ponoviti.